Drugi svetski rat (1939–1945) predstavlja najveći, najrazorniji i najsmrtonosniji oružani sukob u istoriji čovečanstva, koji je odneo između 70 i 85 miliona života i zauvek promenio geopolitičku mapu sveta. Za razliku od mnogih drugih velikih ratova, ovaj sukob nije bio proizvod nesrećnog spleta okolnosti ili niza diplomatskih propusta — bio je rezultat namerne, sistematske i dugo pripremane ekspanzionističke politike totalitarnih režima, prvenstveno nacističke Nemačke, koji su iskoristili slabosti posleratnog svetskog poretka, ekonomsku krizu i kolebljivost demokratskih sila da sprovedu agresiju kakvu svet dotad nije video.
Da bismo u potpunosti razumeli šta je izazvalo Drugi svetski rat, moramo sagledati čitav splet međusobno povezanih faktora koji su se nagomilavali tokom dve decenije — od nepravedno sklopljenog mira u Versaju 1919. godine, preko globalne ekonomske katastrofe koja je uništila živote miliona ljudi, do uspona ekstremističkih ideologija koje su obećavale jednostavna rešenja za složene probleme, i konačno, do niza fatalnih diplomatskih odluka koje su agresore samo ohrabrile umesto da ih zaustave.
Versajski mir kao seme buduće katastrofe
Uslovi nametnuti Nemačkoj
Versajski ugovor, potpisan 28. juna 1919. godine u čuvenoj Dvorani ogledala u Versaju, formalno je okončao Prvi svetski rat, ali je istovremeno, možda i nenamerno, postavio temelje za budući, još razorniji sukob. Nemačkoj su nametnuti izuzetno strogi uslovi, koji su uključivali:
- Formalno priznavanje isključive krivice za izbijanje rata, kroz takozvanu „Klauzulu o krivici za rat“ (član 231 ugovora)
- Ogromne finansijske reparacije, koje su prema kasnijim procenama iznosile i preko 132 milijarde zlatnih maraka
- Gubitak oko 13% predratne teritorije, uključujući Alzas i Lorenu vraćene Francuskoj, delove teritorije ustupljene novoformiranoj Poljskoj, kao i sve prekomorske kolonije
- Drastično ograničenje vojske na svega 100.000 vojnika, uz potpunu zabranu posedovanja avijacije, tenkova, teške artiljerije i podmornica
- Trajnu demilitarizaciju strateški važne Rajnske oblasti
Osećaj nacionalnog poniženja kao pokretačka snaga
Ovi uslovi izazvali su duboko i rasprostranjeno osećanje nacionalnog poniženja i nepravde među nemačkim stanovništvom, koje je mirovni ugovor doživljavalo kao nasilno nametnut „Diktat“, a ne kao pravedno pregovoren sporazum između ravnopravnih strana. Ovaj kolektivni osećaj istorijske nepravde pokazao se kao izuzetno plodno tlo za širenje ekstremističkih političkih pokreta, koji su obećavali obnovu narušenog nacionalnog dostojanstva i međunarodne moći.
Mit o „ubodu nožem u leđa“
U posleratnom nemačkom društvu proširio se i naročito destruktivan takozvani mit o „ubodu nožem u leđa“ (nem. Dolchstoßlegende) — potpuno lažno uverenje, prema kojem nemačka vojska nikada nije bila stvarno poražena na bojnom polju, već su je navodno „izdali“ civilni političari, socijalisti i Jevreji kod kuće. Ovaj istorijski netačan, ali politički izuzetno moćan narativ, kasnije su nacisti sistematski i obilato koristili kao propagandno oruđe za mobilizaciju masovne podrške svom pokretu.
Institucionalni neuspeh Društva naroda
Društvo naroda, međunarodna organizacija osnovana neposredno nakon rata sa deklarisanim ciljem sprečavanja budućih globalnih sukoba, pokazalo se u praksi krajnje nedovoljno efikasnim u suzbijanju agresivnih akcija velikih sila tokom čitave decenije 1930-ih. Ova institucionalna slabost delom je proisticala iz činjenice da Sjedinjene Američke Države nikada nisu formalno pristupile organizaciji, dok su Nemačka i Japan naknadno demonstrativno istupili iz njenog članstva, dodatno urušavajući njen već ograničen kredibilitet i praktičnu moć delovanja.
Sveobuhvatni vodič o tome koliko je ljudi poginulo u Prvom svetskom ratu pročitajte ovde.
Ekonomski faktori — Velika ekonomska kriza kao katalizator ekstremizma
Slom njujorške berze 1929. godine
Velika ekonomska kriza, koja je otpočela dramatičnim slomom njujorške berze u oktobru 1929. godine, imala je razoran i dalekosežan globalni efekat, ali je posebno teško i duboko pogodila Nemačku, čija je privreda već bila ozbiljno oslabljena kombinacijom ratnih reparacija i katastrofalne hiperinflacije iz ranih 1920-ih godina.
Hiperinflacija iz 1923. godine kao prethodna trauma
Pre same globalne krize, Nemačka je već prošla kroz sopstvenu ekonomsku katastrofu — hiperinflaciju 1923. godine, tokom koje je vrednost nemačke marke doslovno kolabirala iz sata u sat, dovodeći do apsurdnih situacija u kojima su ljudi novac prevozili u kolicima, a životna ušteđevina čitavih generacija bukvalno je nestala preko noći. Ovo traumatično iskustvo ostavilo je duboke i dugotrajne ožiljke u kolektivnoj psihi nemačkog društva, dodatno i nepovratno potkopavajući poverenje javnosti u legitimnost i stabilnost postojećeg političkog sistema Vajmarske republike.
Masovna nezaposlenost kao gorivo za uspon ekstremizma
Do 1932. godine, nezaposlenost u Nemačkoj dostigla je zaista zastrašujuće razmere — preko 6 miliona ljudi ostalo je bez posla, što je predstavljalo gotovo trećinu ukupne radne snage zemlje. Ovakvo rasprostranjeno ekonomsko očajanje stvorilo je gotovo idealne uslove za nagli uspon političkih pokreta koji su nudili radikalna, jednostavno formulisana rešenja za izuzetno složene strukturne probleme, često propraćena jasnom identifikacijom pogodnih „krivaca“ za nacionalnu nesreću.
Talas ekstremizma širom kontinentalne Evrope
Slična, iako u različitom intenzitetu izražena dinamika, odvijala se paralelno i u brojnim drugim evropskim zemljama tokom istog perioda — sveprisutna ekonomska nesigurnost sistematski je slabila poverenje građana u tradicionalne demokratske institucije, otvarajući time širok politički prostor za populističke i otvoreno totalitarne pokrete, koji su svojim biračima obećavali brza rešenja putem stroge centralizovane državne kontrole i, u mnogim slučajevima, spoljne teritorijalne agresije kao efikasnog odvraćanja pažnje javnosti od dubokih unutrašnjih problema.
Uspon fašizma i nacizma kao dominantnih političkih sila
Musolini i uspostavljanje fašističke Italije
Benito Musolini došao je na vlast u Italiji već 1922. godine, neposredno nakon organizovanog i demonstrativnog „Marša na Rim“, uspostavivši time prvi otvoreno fašistički režim na evropskom kontinentu. Iako je Italija formalno bila deo pobedničke koalicije Prvog svetskog rata, veliki deo italijanske javnosti smatrao je da zemlja nije dobila teritorijalne i političke nagrade srazmerne svom stvarnom ratnom doprinosu, što je stvorilo rasprostranjen osećaj takozvane „osakaćene pobede“ (ital. vittoria mutilata), koji je Musolini potom vešto i sistematski iskoristio za mobilizaciju masovne nacionalističke podrške svom pokretu.
Hitlerov postepeni uspon ka apsolutnoj vlasti
Adolf Hitler, harizmatični vođa Nacionalsocijalističke nemačke radničke partije (NSDAP), majstorski je iskoristio destruktivnu kombinaciju duboke ekonomske krize, rasprostranjenog nacionalnog poniženja usled Versajskog mira i sveprisutnog straha srednje klase od komunističke revolucije, kako bi tokom relativno kratkog perioda izgradio istinski masovnu političku bazu podrške. Nakon neuspelog i loše organizovanog puča iz 1923. godine, poznatog u istoriji kao „Pivnički puč“, tokom kojeg je bio kratkotrajno zatvoren, Hitler je fundamentalno promenio strategiju, odlučivši da politička vlast bude osvojena isključivo legalnim, formalno demokratskim izbornim putem.
Sudbonosno imenovanje za kancelara — januar 1933. godine
30. januara 1933. godine, ostareli predsednik Paul fon Hindenburg, pod pritiskom svojih konzervativnih savetnika, zvanično je imenovao Hitlera za kancelara Nemačke, u pogrešnom uverenju da će tradicionalne konzervativne političke snage moći efikasno da kontrolišu i ograniče njegove ambicije unutar formalno koalicione vlade. Ova politička procena pokazala se, u svetlu narednih događaja, kao jedna od najkatastrofalnijih grešaka u čitavoj modernoj evropskoj istoriji — Hitleru je bilo potrebno svega nekoliko meseci da sistematski eliminiše praktično sve svoje političke rivale i uspostavi potpunu, neograničenu diktaturu.
Sistematsko uspostavljanje totalitarne diktature
Nakon sumnjivog požara u zgradi nemačkog Rajhstaga u februaru 1933. godine, koji su nacisti odmah iskoristili kao pogodan izgovor za hitno suspendovanje osnovnih građanskih sloboda, i naknadnog donošenja takozvanog „Zakona o punomoćjima“ u martu iste godine, Hitler je stekao praktično potpuno neograničenu zakonodavnu vlast, mimo bilo kakve parlamentarne kontrole. Do sredine 1934. godine, nakon smrti predsednika Hindenburga i krvave „Noći dugih noževa“ kojom je brutalno eliminisao unutrašnju opoziciju unutar sopstvenog pokreta, Hitler je definitivno konsolidovao apsolutnu ličnu vlast u ulozi Firera nemačkog naroda.
Ideološki temelji nacizma i njegovi ekspanzionistički ciljevi
Nacistička ideologija bila je izgrađena na pseudonaučnoj rasnoj teoriji o navodnoj biološkoj superiornosti „arijevske rase“, virulentnom i sistematskom antisemitizmu, kao i na centralnom konceptu takozvanog „životnog prostora“ (nem. Lebensraum) — dubokom ideološkom uverenju da nemački narod poseduje istorijsko i biološko pravo na masovnu teritorijalnu ekspanziju na račun takozvanih „inferiornih“ naroda, prvenstveno slovenskog stanovništva istočne Evrope. Ovi fundamentalni ideološki temelji direktno su i nezaobilazno predodredili izrazito agresivnu spoljnu politiku koju će nacistička Nemačka dosledno voditi tokom svih narednih godina.
Sveobuhvatni vodič o tome ko je bio Adolf Hitler možete pročitati ovde.
Politika popuštanja i eskalacija agresivnih akcija Sila osovine
Japanska invazija na Mandžuriju — prvi ozbiljan test
Prvi zaista ozbiljan test stvarne efikasnosti Društva naroda u sprečavanju međunarodne agresije dogodio se već 1931. godine, kada je Japan izvršio punu vojnu invaziju na Mandžuriju u severoistočnom delu Kine, uspostavivši potom marionetsku državnu tvorevinu pod nazivom Mandžukuo. Izuzetno slaba, spora i suštinski neefikasna reakcija čitave međunarodne zajednice na ovaj otvoren čin agresije poslala je jasnu i nedvosmislenu poruku svim potencijalnim budućim agresorima da će teritorijalna ekspanzija sprovedena vojnom silom proći uglavnom bez ozbiljnijih međunarodnih posledica.
Italijanska invazija na Etiopiju
Sledeći tom istom obrascu, Italija je 1935. godine pokrenula punu invaziju na Etiopiju, jednu od retkih tada još uvek nezavisnih afričkih država, otvoreno koristeći i zabranjeno hemijsko oružje protiv slabo naoružane i tehnološki znatno inferiornije etiopske vojske. Iako je Društvo naroda formalno uvelo određene ekonomske sankcije protiv Italije, one su bile suštinski nedovoljno stroge i krajnje nedosledno sprovedene da bi realno zaustavile italijansku agresiju, čime je dodatno i nepovratno potkopan preostali kredibilitet čitave organizacije.
Remilitarizacija Rajnske oblasti — mart 1936.
Mart 1936. godine doneo je potpuno nov, izuzetno ozbiljan test stvarne rešenosti zapadnih demokratskih sila — Hitler je tada naredio potpunu remilitarizaciju Rajnske oblasti, direktno i otvoreno kršeći izričite odredbe Versajskog ugovora. Francuska i Velika Britanija, uprkos apsolutno jasnom i nedvosmislenom kršenju obavezujućeg međunarodnog sporazuma, nisu preduzele nikakvu ozbiljniju vojnu akciju, delom zbog izražene unutrašnje političke nestabilnosti u obe zemlje, a delom zbog duboko ukorenjenog straha od ponovnog izazivanja razaranja poput onog iz Prvog svetskog rata.
Španski građanski rat kao poligon za buduće sukobe
Tokom trajanja Španskog građanskog rata (1936–1939), nacistička Nemačka i fašistička Italija otvoreno su i sistematski podržavale nacionalističke snage generala Franciska Franka, koristeći ovaj sukob istovremeno i kao svojevrsni praktični poligon za temeljno testiranje novih vojnih taktika, oružja i strategija, uključujući i zloglasno, namerno bombardovanje civilnog stanovništva baskijskog grada Gernike, dok su istovremeno Sovjetski Savez i brojne međunarodne dobrovoljačke brigade pružale odgovarajuću podršku suprotstavljenoj republikanskoj strani.
Anšlus — nasilno pripajanje Austrije
Mart 1938. godine doneo je Anšlus — nemačku aneksiju Austrije, sprovedenu uz značajnu, iako delom i prisilno organizovanu podršku dela austrijskog stanovništva, koje je bilo istorijski naklonjeno ideji potpunog nacionalnog ujedinjenja sa Nemačkom. Ovaj čin, iako u direktnoj i otvorenoj suprotnosti sa izričitim odredbama i Versajskog i Sen-Žermenskog mirovnog ugovora, ponovo nije naišao na ozbiljniju ili odlučniju reakciju zapadnih demokratskih sila.
Sudetska kriza i Minhenski sporazum kao vrhunac popuštanja
Postepeno eskalirajući zahtevi prema Čehoslovačkoj
Hitler je nakon uspešne aneksije Austrije potom usmerio svoju pažnju direktno na Sudetsku oblast Čehoslovačke, geografski region naseljen pretežno etničkim Nemcima, otvoreno zahtevajući njeno neposredno pripajanje Nemačkoj, formalno pod izgovorom neophodne zaštite prava tamošnje nemačke nacionalne manjine.
Minhenski sporazum — apsolutni vrhunac politike umirivanja
U septembru 1938. godine, na posebno sazvanoj konferenciji u Minhenu, zvanični predstavnici Velike Britanije, Francuske, Nemačke i Italije potpisali su istorijski Minhenski sporazum, kojim je Čehoslovačkoj — čiji predstavnici, značajno, uopšte nisu bili ni pozvani da učestvuju u ovim ključnim pregovorima — bilo nametnuto prisilno ustupanje čitave Sudetske oblasti Nemačkoj. Britanski premijer Nevil Čemberlen trijumfalno se vratio u London, javno proglašavajući da je ovim sporazumom uspešno obezbedio „mir za našeg vremena“ — izjava koja će se, u svetlu narednih tragičnih događaja, ubrzo pokazati kao jedna od istorijski najtragičnije pogrešnih diplomatskih procena u čitavoj modernoj istoriji.
Potpuno zauzimanje ostatka Čehoslovačke
Uprkos svečanim obećanjima svega nekoliko meseci ranije datim u Minhenu, Hitler je već u martu 1939. godine naredio potpunu vojnu okupaciju čitave preostale teritorije Čehoslovačke, definitivno i nedvosmisleno demonstrirajući svetskoj javnosti da politika kontinuiranog popuštanja suštinski nikada nije mogla stvarno zadovoljiti njegove duboke ekspanzionističke ambicije, već ih je, sasvim suprotno prvobitnim namerama, samo dodatno i sistematski podsticala.
Pakt Molotov-Ribentrop — ključni strateški korak
Jedan od poslednjih i strateški apsolutno ključnih neposrednih koraka ka konačnom izbijanju rata predstavljao je Pakt o nenapadanju između nacističke Nemačke i Sovjetskog Saveza, zvanično potpisan 23. avgusta 1939. godine, u istoriji poznatiji i kao Pakt Molotov-Ribentrop, nazvan po ministrima spoljnih poslova dveju zemalja koji su ga formalno potpisali. Ovaj naizgled potpuno iznenađujući strateški savez između dva ideološki dijametralno suprotstavljena totalitarna režima sadržao je i strogo tajni dodatni protokol, kojim su Nemačka i Sovjetski Savez unapred podelili sfere svog budućeg uticaja u čitavoj istočnoj Evropi, uključujući i eksplicitnu podelu teritorije Poljske, čime je Hitleru definitivno obezbeđeno da neće morati istovremeno da vodi rat na dva odvojena fronta prilikom planiranog napada na Poljsku.
Neposredan povod — nemački napad na Poljsku
Danciski koridor kao formalni izgovor za agresiju
Hitler je kao neposredan, formalno naveden povod za planirani napad na Poljsku iskoristio dugogodišnje sporno pitanje političkog statusa grada Dancinga (danas poljski Gdanjsk) i takozvanog „Poljskog koridora“ — uske teritorijalne trake koja je fizički razdvajala glavninu teritorije Nemačke od Istočne Pruske, a koja je Poljskoj bila dodeljena upravo Versajskim ugovorom kako bi novoformirana država dobila neophodan izlaz na Baltičko more.
Operacija Himler — pažljivo režirana provokacija
Kako bi unapred opravdali planiranu vojnu agresiju pred sopstvenom, ali i pred širom svetskom javnošću, nacisti su pažljivo organizovali takozvanu Operaciju Himler — kompleksnu seriju namerno lažiranih pograničnih incidenata, uključujući i posebno inscenirani lažni napad na nemačku radio-stanicu u pograničnom gradu Glajvicu, za koji su potom javno optužili poljske vojne snage, iako su ga u stvarnosti izveli sami pripadnici nacističkog SS-a, prethodno prerušeni u poljske vojne uniforme.
1. septembar 1939. godine — zvaničan početak rata
1. septembra 1939. godine, u ranim jutarnjim satima, nemačke oružane snage pokrenule su punu i sveobuhvatnu invaziju na teritoriju Poljske, po prvi put u istoriji ratovanja masovno primenjujući revolucionarnu vojnu taktiku poznatu kao Blickrieg („munjeviti rat“), zasnovanu na izuzetno brzim, dobro koordinisanim napadima oklopnih jedinica uz neposrednu i intenzivnu podršku ratne avijacije. Svega dva dana kasnije, 3. septembra 1939. godine, Velika Britanija i Francuska, formalno vezane postojećim odbrambenim savezom sa Poljskom, zvanično su objavile rat nacističkoj Nemačkoj, čime je formalno i nepovratno označen početak Drugog svetskog rata na evropskom kontinentu.
Dublji, strukturni uzroci globalnog sukoba
Sveobuhvatan neuspeh sistema kolektivne bezbednosti
Iza svih ovih pojedinačnih, hronološki povezanih događaja koji su neposredno doveli do rata, stoji i znatno dublji, strukturni problem — potpun i suštinski neuspeh čitavog sistema kolektivne međunarodne bezbednosti, uspostavljenog neposredno nakon završetka Prvog svetskog rata, da efikasno i pravovremeno spreči, a potom i odlučno sankcioniše ponovljenu agresiju velikih svetskih sila, delom usled ozbiljnog nedostatka stvarne političke volje kod vodećih demokratija, a delom usled fundamentalnih institucionalnih slabosti same organizacije Društva naroda.
Duboki ideološki sukob triju suprotstavljenih sistema
Čitav period između dva svetska rata bio je obeležen i izrazito dubokim ideološkim sukobom između tri međusobno suprotstavljena politička sistema — tradicionalne liberalne parlamentarne demokratije, koja je u brojnim evropskim zemljama tog doba bila ozbiljno politički oslabljena i duboko nesigurna u sopstvenu dugoročnu budućnost, potom agresivnog fašizma i nacizma, koji su nudili radikalnu autoritarnu alternativu zasnovanu na militarizovanoj državi, i konačno komunizma, koji je nakon uspešne Ruske revolucije 1917. godine predstavljao ozbiljnu i realnu ideološku pretnju čitavom postojećem evropskom poretku.
Militarizam i ubrzana trka u naoružanju
Tokom čitave decenije 1930-ih godina, a posebno nakon konačnog Hitlerovog dolaska na vlast, nacistička Nemačka sprovodila je izuzetno masivno i sistematsko vojno naoružavanje, pritom direktno i otvoreno kršeći sva izričita ograničenja postavljena Versajskim ugovorom. Ova ubrzana trka u naoružanju, kojoj su se ubrzo pridružile i ostale velike svetske sile u pokušaju da održe strateški balans moći, stvorila je atmosferu kontinuirano rastuće međunarodne napetosti, koja je značajno i neizbežno povećavala realnu verovatnoću izbijanja novog, potencijalno još razornijeg oružanog sukoba.
Paralelna uloga japanske ekspanzije u istočnoj Aziji
Potpuno paralelno sa svim opisanim događajima u Evropi, Japan je sprovodio sopstvenu, jednako agresivnu ekspanzionističku politiku u čitavoj istočnoj Aziji, uključujući i punu vojnu invaziju na Kinu 1937. godine, tragično upamćenu i po izuzetno brutalnim ratnim zločinima poput zloglasnog Nankinškog masakra. Ova šira azijska dimenzija ukupnog sukoba, iako je istoriografija često posmatra donekle odvojeno od paralelnih evropskih događaja, formalno se smatra sastavnim i nerazdvojivim delom šireg globalnog konteksta Drugog svetskog rata, koji je konačno postao istinski svetski, globalni sukob tek nakon iznenadnog japanskog napada na američku pomorsku bazu Perl Harbur krajem 1941. godine.
Poređenje strukturnih uzroka Prvog i Drugog svetskog rata
Posebno je istorijski zanimljivo detaljno uporediti fundamentalne strukturne uzroke oba velika svetska rata. Dok je Prvi svetski rat, kako je detaljno i sveobuhvatno objašnjeno u posebnom tekstu o tome šta je izazvalo Prvi svetski rat, prvenstveno nastao iz složenog spleta krutog sistema vojnih saveza, rasprostranjenog militarizma, kolonijalnog imperijalizma i eskalirajućeg nacionalizma koji su se nekontrolisano zaoštrili neposredno nakon Sarajevskog atentata, Drugi svetski rat bio je u znatno većoj i jasnijoj meri direktna posledica namerne, unapred pažljivo planirane ekspanzionističke politike totalitarnih režima, posebno nacističke Nemačke, koja je sistematski i uporno kršila sve postojeće međunarodne sporazume uz konstantno nedovoljnu i hronično zakasnelu reakciju formalno demokratskih sila Zapada.
Zaključak
Šta je izazvalo Drugi svetski rat nikako se ne može svesti na jedan jedini uzrok ili izolovan istorijski događaj, već nedvosmisleno predstavlja rezultat izuzetno složenog i dugotrajnog isprepletanja dubokih strukturnih faktora i konkretnih neposrednih političkih odluka tokom čitave dve decenije koje su prethodile fatalnoj 1939. godini. Duboko nepravedan i namerno ponižavajući mir nasilno nametnut Nemačkoj u Versaju, potom razorna globalna ekonomska kriza koja je nemilosrdno desetkovala živote i egzistenciju miliona nevinih ljudi, dalje nagli uspon ekstremističkih totalitarnih ideologija koje su svojim sledbenicima obećavale zavodljivo jednostavna rešenja za izuzetno složene strukturne probleme, i konačno, hronično kolebljiva i suštinski nikad dosledno sprovedena politika popuštanja koju su zapadne demokratske sile uporno vodile prema sve agresivnijim i bezobzirnijim zahtevima Hitlerove nacističke Nemačke — svi ovi međusobno povezani faktori spojili su se u tragičnu, gotovo neizbežnu kombinaciju koja je svetu konačno donela najkrvaviji i najrazorniji oružani sukob u čitavoj njegovoj zabeleženoj istoriji. Temeljno razumevanje ovih dubokih uzroka ostaje od suštinskog i trajnog značaja ne samo za ozbiljno istorijsko obrazovanje budućih generacija, već i kao trajna, jasna opomena o realnim opasnostima koje sa sobom nosi opasna kombinacija rasprostranjenog ekonomskog očaja, dubokog nacionalnog poniženja i nedovoljno odlučne, blagovremene međunarodne reakcije na rane, ali jasno prepoznatljive znake nadolazeće agresije.
Kompletan vodič kroz istoriju svetskih ratova možete pročitati na sledećoj stranici.
Često postavljana pitanja (FAQ)
1. Šta je tačno izazvalo Drugi svetski rat? Drugi svetski rat izazvala je kombinacija dugoročnih strukturnih uzroka — nepravedan Versajski mir, globalna ekonomska kriza i uspon totalitarnih ideologija — i neposrednog povoda, nemačkog napada na Poljsku 1. septembra 1939. godine.
2. Kada je tačno počeo Drugi svetski rat? Drugi svetski rat zvanično je počeo 1. septembra 1939. godine, iznenadnim nemačkim napadom na Poljsku.
3. Kako je Versajski ugovor doprineo kasnijem izbijanju rata? Versajski ugovor nametnuo je Nemačkoj izuzetno teške reparacije, značajne teritorijalne gubitke i stroga vojna ograničenja, izazivajući duboko rasprostranjen osećaj nacionalnog poniženja koji je kasnije sistematski iskorišćen za uspon nacizma.
4. Kakvu je konkretnu ulogu odigrala Velika ekonomska kriza? Kriza iz 1929. dovela je do masovne nezaposlenosti od preko 6 miliona ljudi u Nemačkoj, stvarajući gotovo idealno plodno tlo za nagli uspon ekstremističkih političkih pokreta.
5. Kako je tačno Hitler došao na vlast? Hitler je zvanično imenovan za kancelara Nemačke 30. januara 1933, nakon čega je vešto iskoristio vanredne okolnosti poput požara u Rajhstagu da uspostavi potpunu, neograničenu diktaturu.
6. Šta je bio Anšlus? Anšlus je bila nemačka aneksija Austrije u martu 1938, sprovedena uz značajnu podršku dela austrijskog stanovništva naklonjenog nacionalnom ujedinjenju.
7. Šta je bio Minhenski sporazum i zašto je bio pogrešan? Minhenski sporazum iz septembra 1938. dozvolio je Nemačkoj da anektira Sudetsku oblast Čehoslovačke; pokazao se pogrešnim jer je Hitlera samo ohrabrio na dalju agresiju umesto da je zaustavi.
8. Ko je izgovorio čuvenu frazu „mir za našeg vremena“? Britanski premijer Nevil Čemberlen izgovorio je ovu frazu nakon povratka sa Minhenske konferencije 1938, u pogrešnom uverenju da je sporazumom trajno sprečen rat.
9. Šta je bio Pakt Molotov-Ribentrop? To je pakt o nenapadanju između Nemačke i Sovjetskog Saveza, potpisan avgusta 1939, sa tajnim protokolom o unapred dogovorenoj podeli sfera uticaja u istočnoj Evropi, uključujući i Poljsku.
10. Zašto je baš Poljska bila neposredan povod za izbijanje rata? Hitler je iskoristio dugogodišnje sporno pitanje statusa Dancinga i Poljskog koridora kao formalni izgovor za invaziju, dodatno potkrepljen lažiranim graničnim incidentima.
11. Šta je bila Operacija Himler? Operacija Himler bila je pažljivo režirana serija lažiranih pograničnih incidenata koje su nacisti organizovali kako bi unapred opravdali planirani napad na Poljsku.
12. Ko je prvi zvanično objavio rat nacističkoj Nemačkoj? Velika Britanija i Francuska objavile su rat Nemačkoj 3. septembra 1939, samo dva dana nakon napada na Poljsku, zbog postojećeg odbrambenog saveza.
13. Kakvu je ulogu u usponu fašizma imala Italija? Musolini je uspostavio prvi fašistički režim u Evropi već 1922, spretno koristeći rasprostranjen osećaj „osakaćene pobede“ nakon Prvog svetskog rata.
14. Šta tačno znači nacistički pojam Lebensraum? Lebensraum („životni prostor“) bio je centralni nacistički ideološki koncept prema kojem je nemački narod navodno imao pravo na masovnu teritorijalnu ekspanziju na istok.
15. Kako je japanska invazija na Mandžuriju povezana sa kasnijim ratom? Invazija iz 1931. bila je prvi ozbiljan test slabosti Društva naroda, čija je neefikasna reakcija ohrabrila i druge sile da slede sličan obrazac agresije.
16. Šta je bio Španski građanski rat i kako je povezan sa Drugim svetskim ratom? Bio je sukob 1936–1939. tokom kojeg su Nemačka i Italija otvoreno podržavale Frankove snage, koristeći ga kao praktičan poligon za testiranje budućih vojnih taktika.
17. Zašto se politika popuštanja pokazala kao potpuni neuspeh? Zato što je svaka nova ustupka zapadnih sila samo dodatno ohrabrivala Hitlerove sledeće zahteve, umesto da trajno zadovolji njegove ekspanzionističke ambicije.
18. Kako je hiperinflacija iz 1923. uticala na kasniji uspon nacizma? Hiperinflacija je potpuno uništila štednju nemačkog stanovništva i duboko i trajno potkopala poverenje javnosti u legitimnost Vajmarske republike.
19. Šta je bio mit o „ubodu nožem u leđa“? To je lažno, ali politički moćno uverenje da nemačku vojsku nije stvarno porazio neprijatelj na bojnom polju, već su je navodno „izdali“ civilni političari kod kuće.
20. Da li je Drugi svetski rat počeo istovremeno u Evropi i u Aziji? Ne — u Evropi je formalno počeo 1939. napadom na Poljsku, dok su intenzivne borbe u Aziji, poput pune japanske invazije na Kinu, počele znatno ranije, već 1937. godine.
21. Koliko je tačno bila ograničena nemačka vojska Versajskim ugovorom? Nemačkoj je bilo dozvoljeno svega 100.000 vojnika, uz potpunu zabranu posedovanja avijacije, tenkova i podmornica.
22. Šta je bio zloglasni Nankinški masakr? Nankinški masakr bio je izuzetno brutalan ratni zločin japanske vojske nad kineskim civilnim stanovništvom tokom 1937–1938, u sklopu invazije na Kinu.
23. Da li su Sjedinjene Države bile članica Društva naroda? Ne, SAD nikada nisu formalno pristupile Društvu naroda, što je značajno i trajno oslabilo stvarnu efikasnost čitave organizacije.
24. Koja je ključna razlika između uzroka Prvog i Drugog svetskog rata? Prvi svetski rat nastao je prvenstveno eskalacijom sistema saveza i nacionalizma nakon Sarajevskog atentata, dok je Drugi svetski rat u znatno većoj meri bio posledica namerne, unapred planirane ekspanzionističke politike totalitarnih režima.
25. Kada je Nemačka izvršila remilitarizaciju Rajnske oblasti? Nemačka je remilitarizovala strateški važnu Rajnsku oblast u martu 1936, direktno kršeći Versajski ugovor bez ozbiljnije reakcije zapadnih sila.
26. Da li se politika popuštanja može smatrati glavnim uzrokom rata? Ne kao jedini uzrok, ali se smatra značajnim faktorom koji je ubrzao izbijanje rata, jer je nedostatak odlučne reakcije zapadnih sila ohrabrio dalju agresiju.
Više članaka na ovu i srodne teme pronađite na Enciklo.rs.
2 thoughts on “Šta je izazvalo Drugi svetski rat — Kompletna analiza uzroka najvećeg sukoba u istoriji”