NATO agresija na Srbiju 1999. godine – u međunarodnoj literaturi i od strane same NATO alijanse najčešće nazivana „NATO bombardovanje Jugoslavije” ili operacija „Allied Force” – bila je vazdušna vojna kampanja koju je Organizacija Severnoatlantskog sporazuma sprovela protiv Savezne Republike Jugoslavije (SRJ) u periodu od 24. marta do 10. juna 1999. godine, tokom 78 dana. Kampanja je predstavljala reakciju NATO alijanse na rat na Kosovu i sukob između srpskih bezbednosnih snaga i Oslobodilačke vojske Kosova (OVK), a izvedena je bez prethodne saglasnosti Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, što je i danas jedno od najspornijih pitanja vezanih za ovaj događaj. U ovom tekstu detaljno, hronološki i činjenično objašnjavamo kako je došlo do bombardovanja, kako se odvijalo, koje su bile njegove posledice i zašto se ocene o njegovom karakteru i danas oštro razlikuju.
Ovaj članak je deo serije evergreen tekstova o jugoslovenskoj i srpskoj istoriji i direktno se nadovezuje na tekstove o Slobodanu Miloševiću i raspadu Jugoslavije, čiji je poslednji čin bio upravo sukob na Kosovu i NATO intervencija koja ga je pratila.
Osnovni podaci o NATO bombardovanju 1999. godine
- Zvaničan naziv NATO operacije: Operacija „Allied Force” (Savezničke snage)
- Period trajanja: 24. mart – 10. jun 1999. godine (78 dana)
- Broj zemalja članica NATO-a koje su učestvovale: 19
- Meta bombardovanja: vojni i civilni ciljevi na teritoriji Savezne Republike Jugoslavije (Srbija i Crna Gora)
- Neposredan povod: neuspeh pregovora u Rambujeu i eskalacija rata na Kosovu
- Pravni osnov: nije postojala rezolucija Saveta bezbednosti UN kojom bi se izričito odobrila upotreba sile
- Datum okončanja: potpisivanje Kumanovskog vojno-tehničkog sporazuma, 9–10. juna 1999. godine
- Rezolucija UN nakon bombardovanja: Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN, usvojena 10. juna 1999. godine
- Procenjeni broj poginulih civila: prema različitim izvorima, između oko 500 i 2.500
- Procenjeni broj poginulih pripadnika vojske i policije: oko 1.000
- Procenjena materijalna šteta: između 30 i 100 milijardi američkih dolara, u zavisnosti od metodologije procene
Zašto se ovaj događaj različito naziva
U Srbiji se ovaj događaj, uključujući i u zvaničnim izjavama državnih institucija, najčešće naziva „NATO agresijom”, dok se u međunarodnoj literaturi, kao i u samom NATO-u, uobičajeno koristi neutralniji termin „bombardovanje” ili „vazdušna kampanja”, odnosno zvaničan naziv operacije „Allied Force”. NATO je svoje postupanje opravdavao potrebom da se spreči dalje stradanje civilnog albanskog stanovništva na Kosovu, dok su srpske i jugoslovenske vlasti, kao i deo međunarodne pravne i akademske zajednice, ukazivali na to da je akcija sprovedena bez mandata Saveta bezbednosti UN, što je otvorilo pitanje njene usklađenosti sa međunarodnim pravom. Ovaj tekst koristi oba termina, u zavisnosti od konteksta, kako bi verno predstavio različite perspektive na ovaj događaj.
Kontekst koji je prethodio bombardovanju
Rat na Kosovu (1998–1999)
Tokom 1998. godine, sukob između srpskih i jugoslovenskih bezbednosnih snaga i Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) eskalirao je u otvoreni oružani sukob na teritoriji Kosova, praćen izveštajima o proterivanju civilnog albanskog stanovništva, uništavanju sela i teškim kršenjima ljudskih prava, koje su međunarodne organizacije i deo zapadnih vlada ocenjivali kao vid etničkog čišćenja.
Pregovori u Rambujeu
U februaru i martu 1999. godine, u francuskom gradu Rambujeu, a potom i u Parizu, održani su pregovori između predstavnika Savezne Republike Jugoslavije i kosovskih Albanaca, uz posredovanje međunarodne Kontakt grupe. Pregovori su propali pošto jugoslovenska strana nije prihvatila predloženi sporazum, posebno deo koji je predviđao prisustvo stranih vojnih trupa na celoj teritoriji SRJ radi nadzora nad primenom sporazuma – uslov koji je Skupština Srbije zvanično odbila, predlažući umesto toga da nadzor nad rešenjem sprovode snage Ujedinjenih nacija.
Odluka o vojnoj intervenciji
Nakon neuspeha pregovora u Rambujeu, NATO alijansa je odlučila da vojnom silom prisili jugoslovensko rukovodstvo, na čelu sa predsednikom Slobodanom Miloševićem, da prihvati mirovni plan i povuče snage sa Kosova, o čijoj se ličnosti i vladavini detaljnije govori u posebnom tekstu.
Početak bombardovanja – 24. mart 1999. godine
Prve bombe padaju na Prištinu
Vazdušni udari NATO alijanse počeli su 24. marta 1999. godine, u 19 časova i 41–45 minuta, kada su prve bombe pale na ciljeve u okolini Prištine. Tokom iste noći, napadi su prošireni na više područja Srbije i Crne Gore, uz učešće 19 zemalja članica NATO-a, koje su dejstvovale sa brodova u Jadranskom moru, iz četiri vazduhoplovne baze u Italiji, kao i, kasnije, iz baza u Sjedinjenim Državama i zapadnoj Evropi, korišćenjem strateških bombardera i krstarećih raketa.
Planirano kratko, a produženo trajanje
Prema izjavama pojedinih zapadnih zvaničnika iz tog perioda, kampanja je prvobitno planirana da traje svega nekoliko dana, ali se, usled otpora jugoslovenske vojske i nastavka sukoba na terenu, otegla na ukupno 78 dana.
Tok bombardovanja – ključni događaji
Mete napada
Tokom čitave kampanje, NATO je bombardovao vojne ciljeve – kasarne, vojna postrojenja, aerodrome i objekte protivvazdušne odbrane – ali i brojne civilne objekte: mostove, fabrike, energetsku infrastrukturu, bolnice, škole i medijske objekte, koje je NATO označavao kao legitimne vojne ciljeve zbog njihove navodne uloge u sistemu komandovanja i propagande.
Bombardovanje zgrade RTS-a – 23. april 1999.
Jedan od najspornijih pojedinačnih napada dogodio se 23. aprila 1999. godine, u 2 časa i 6 minuta, kada je raketa pogodila zgradu Radio-televizije Srbije (RTS) u Beogradu, usmrtivši 16 zaposlenih medijske kuće. Ovo je predstavljalo prvi slučaj u istoriji NATO-a da je civilna medijska kuća zvanično proglašena legitimnim vojnim ciljem, zbog čega ovaj napad i danas izaziva ozbiljne pravne i etičke rasprave o granicama ratovanja protiv medijske infrastrukture.
Bombardovanje kineske ambasade – 7/8. maj 1999.
Među najkontroverznijim incidentima bilo je i bombardovanje zgrade ambasade Narodne Republike Kine u Beogradu, u noći između 7. i 8. maja 1999. godine, kada su tri projektila pogodila zgradu, usmrtivši troje kineskih novinara i ranivši 20 osoba. NATO je ovaj napad naknadno objasnio kao rezultat greške u planiranju cilja, zasnovane na zastareloj karti grada, dok je incident izazvao ozbiljnu diplomatsku krizu između Kine i zapadnih sila.
Bombardovanje zatvora Dubrava
Među posebno spornim epizodama navodi se i bombardovanje zatvora Dubrava na Kosovu, koje je NATO sproveo u više navrata sredinom maja 1999. godine, a u kojem su, prema izveštajima, stradali i zatvorenici koji su se u trenutku napada nalazili unutar objekta.
Intenzitet napada u maju 1999.
Tokom maja 1999. godine, poslednjeg punog meseca kampanje, NATO je izvodio i do 600 letova aviona dnevno, u nastojanju da ubrza okončanje sukoba, usled čega je upravo taj mesec bio period najintenzivnijeg razaranja i, prema mnogim izvorima, i najvećeg broja žrtava.
Prebacivanje vojnih jedinica uprkos bombardovanju
Uprkos vazdušnoj nadmoći NATO alijanse, jugoslovenska vojska je tokom kampanje sprovodila i složene logističke operacije radi očuvanja borbene sposobnosti – prema svedočenjima učesnika, jedna od brigada je tokom tri dana, u devet železničkih kompozicija, prebačena na Kosovo i Metohiju bez ijednog gubitka, zahvaljujući veštom maskiranju pokreta i taktičkim merama zavaravanja protivničkog izviđanja.
Okončanje bombardovanja – jun 1999. godine
Kumanovski vojno-tehnički sporazum
Bombardovanje je okončano nakon što je 9. juna 1999. godine, na vojnom aerodromu kod Kumanova u Makedoniji, potpisan Vojno-tehnički sporazum, poznat kao Kumanovski sporazum, kojim je predviđeno povlačenje jugoslovenske vojske i policije sa teritorije Kosova.
Poslednje bombe i Rezolucija 1244
Poslednji projektili NATO kampanje pali su 10. juna 1999. godine, oko 13 časova i 30 minuta, na područje sela Kololeč (Kokoleč) u opštini Kosovska Kamenica. Istog dana, Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija usvojio je Rezoluciju 1244, kojom je, s jedne strane, potvrđena privrženost suverenitetu i teritorijalnom integritetu SRJ, ali je istovremeno naloženo povlačenje jugoslovenskih snaga sa Kosova i uspostavljanje međunarodne civilne (UNMIK) i vojne (KFOR) uprave nad pokrajinom.
Raspoređivanje KFOR-a
Nakon potpisivanja sporazuma, na Kosovo je upućeno oko 37.200 vojnika međunarodnih mirovnih snaga KFOR, iz 36 zemalja, sa zadatkom da obezbede bezbednost i omoguće povratak izbeglog stanovništva, dok su konačno rešenje statusa pokrajine trebalo da odrede naredni politički procesi.
Sveobuhvatni vodič o NATO agresiji na Srbiju 1999. godine pročitajte ovde.
Sporna pravna osnova bombardovanja
Odsustvo rezolucije Saveta bezbednosti UN
Jedno od najznačajnijih i najtrajnijih spornih pitanja vezanih za NATO kampanju iz 1999. godine jeste činjenica da je ona sprovedena bez prethodnog odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija – što je predstavljalo prvi slučaj da je NATO upotrebio vojnu silu u tolikom obimu bez izričitog mandata ovog tela. Rusija i Kina, kao stalne članice Saveta bezbednosti sa pravom veta, javno su pozivale na obustavu vojnih operacija, ali nisu uspele da obezbede formalnu rezoluciju kojom bi se intervencija zaustavila ili osudila.
Argumenti NATO-a: humanitarna intervencija
Zemlje NATO alijanse svoje postupanje pravdale su konceptom humanitarne intervencije – tvrdnjom da je vojna akcija bila neophodna radi sprečavanja daljeg etničkog čišćenja i masovnih kršenja ljudskih prava na Kosovu, i da bi čekanje na formalni mandat Saveta bezbednosti, usled očekivanog ruskog i kineskog veta, dovelo do dodatnih civilnih žrtava.
Argumenti protiv legalnosti intervencije
Suprotno gledište, koje je zastupala Savezna Republika Jugoslavija, ali i deo međunarodnopravnih stručnjaka, ukazivalo je da akcija bez saglasnosti Saveta bezbednosti predstavlja kršenje Povelje Ujedinjenih nacija, koja upotrebu sile protiv suverene države dozvoljava suštinski samo u slučaju samoodbrane ili uz izričito odobrenje Saveta bezbednosti.
Postupak pred Međunarodnim sudom pravde
Savezna Republika Jugoslavija je 1999. godine podnela tužbe protiv deset zemalja članica NATO-a pred Međunarodnim sudom pravde, optužujući ih za kršenje zabrane upotrebe sile. Sud je 2004. godine odbacio ove tužbe iz proceduralnih razloga, vezanih za pitanje nadležnosti suda nad tadašnjom Saveznom Republikom Jugoslavijom, bez meritornog odlučivanja o samoj zakonitosti bombardovanja.
Presedan koji je NATO intervencija predstavljala
Prema oceni pravnih stručnjaka koji se bave međunarodnim pravom, bombardovanje SRJ 1999. godine, zajedno sa ranijom operacijom „Namerna sila” protiv bosanskih Srba iz 1995. godine, predstavlja jedan od prvih ozbiljnih presedana primene vojne sile od strane vojnog saveza bez prethodne saglasnosti Saveta bezbednosti, opravdane pre svega humanitarnim razlozima – presedan koji je kasnije bio predmet opsežnih rasprava o konceptu takozvane „odgovornosti za zaštitu” (Responsibility to Protect) u međunarodnim odnosima.
Istraga Haškog tribunala
Tužilaštvo Haškog tribunala je nakon bombardovanja sprovelo internu proveru mogućih ratnih zločina NATO snaga, ali je 2000. godine odlučeno da se ne pokreće zvanična istraga niti podižu optužnice, uz obrazloženje da nema dovoljno dokaza da su napadi na civilne ciljeve bili namerni ili da predstavljaju kršenje međunarodnog humanitarnog prava u meri koja bi opravdala krivično gonjenje.
Broj žrtava – sporno i nedovoljno razjašnjeno pitanje
Širok raspon procena
Tačan broj žrtava NATO bombardovanja i danas je predmet spora, budući da se procene civilnih žrtava, u zavisnosti od izvora i metodologije, kreću u rasponu od oko 500 do 2.500 poginulih civila. Organizacija Human Rights Watch procenjuje broj civilnih žrtava van Kosova na oko 500, dok beogradski Fond za humanitarno pravo navodi ukupno oko 460 civilnih žrtava na teritoriji cele SRJ, od čega oko 220 albanskih civila. Sa druge strane, pojedini srpski izvori i zvaničnici navode brojke i do 2.500 civilnih žrtava, uključujući u taj broj i period neposredno pre i posle same kampanje bombardovanja.
Žrtve među pripadnicima vojske i policije
Pored civilnih žrtava, procenjuje se da je tokom bombardovanja poginulo oko 1.000 pripadnika vojske i policije Savezne Republike Jugoslavije.
Zašto je konačan broj žrtava teško utvrditi
Razlike u procenama delimično proističu i iz metodološkog pitanja – da li se u ukupan broj žrtava ubrajaju isključivo osobe stradale direktno od NATO bombi tokom 78 dana kampanje, ili se u obzir uzima i stradanje tokom šireg sukoba na Kosovu 1998–1999. godine, uključujući period pre i neposredno posle bombardovanja, kada se odvijao i sukob između srpskih snaga, OVK i, nakon povlačenja jugoslovenske vojske, novi talas nasilja nad preostalim nealbanskim stanovništvom.
Materijalne i infrastrukturne posledice
Razmere razaranja
Prema podacima objavljenim nakon završetka kampanje, tokom bombardovanja je uništeno ili oštećeno oko 25.000 stambenih objekata, onesposobljeno 470 kilometara puteva i 595 kilometara pruga, dok je oštećeno 14 aerodroma, 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečjih vrtića, 69 škola i 176 spomenika kulture. Uništeno je i 44 mostova, dok je dodatnih 38 razoreno u potpunosti.
Procene ukupne materijalne štete
Procene ukupne materijalne štete znatno se razlikuju u zavisnosti od izvora – Vlada tadašnje SRJ procenila je štetu na oko 100 milijardi američkih dolara, dok je nezavisna ekonomska analitička grupa G17, u studiji pod nazivom „Završni račun”, procenila ukupnu štetu na oko 30 milijardi dolara.
Humanitarne posledice na Kosovu
Izbeglištvo srpskog i romskog stanovništva
Nakon povlačenja jugoslovenske vojske i policije sa Kosova u junu 1999. godine, i uspostavljanja međunarodne uprave, preko 164.000 Srba i 24.000 Roma napustilo je pokrajinu, usled novog talasa nasilja i osvete nad nealbanskim stanovništvom koje je usledilo nakon povlačenja srpskih snaga. Prema pojedinim srpskim izvorima, ukupan broj raseljenih Srba sa Kosova procenjuje se na oko 200.000.
Povratak albanskih izbeglica
Sa druge strane, uspostavljanje međunarodne uprave omogućilo je povratak na Kosovo stotina hiljada, prema pojedinim procenama i do 750.000, albanskih izbeglica, koje su tokom prethodnog rata bile prisilno raseljene ili su same napustile pokrajinu usled sukoba.
NATO agresija u istorijskom sećanju i savremenoj politici
Zvanično obeležavanje u Srbiji
Godišnjica početka bombardovanja, 24. mart, u Srbiji se do danas obeležava kao datum sećanja na žrtve, uz zvanične izjave državnih zvaničnika koji ovaj događaj dosledno nazivaju „NATO agresijom”, kao i uz redovno postavljanje pitanja o tačnom broju žrtava i odgovornosti za civilna stradanja poput bombardovanja RTS-a.
Podeljene ocene na međunarodnom nivou
Na međunarodnom nivou, ocene o ovom događaju i dalje su podeljene – zapadne vlade i deo akademske zajednice kampanju i danas prevashodno opravdavaju kao neophodnu humanitarnu intervenciju koja je zaustavila dalje etničko čišćenje, dok drugi deo međunarodne pravne i akademske javnosti, kao i vlasti Srbije, naglašava kršenje suvereniteta i odsustvo mandata Ujedinjenih nacija kao ozbiljan presedan u međunarodnim odnosima.
Zaključak
NATO agresija na Srbiju, odnosno NATO bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije, trajala je od 24. marta do 10. juna 1999. godine – ukupno 78 dana – i predstavljala je vazdušnu kampanju sprovedenu bez mandata Saveta bezbednosti UN, sa ciljem da se okonča rat na Kosovu i prisili jugoslovensko rukovodstvo na povlačenje snaga sa pokrajine. Kampanja je odnela između nekoliko stotina i nekoliko hiljada civilnih života, prema različitim, međusobno oprečnim procenama, izazvala ogromnu materijalnu štetu procenjenu na desetine milijardi dolara, i ostavila duboke humanitarne posledice na obe strane – kroz izbeglištvo srpskog i romskog stanovništva sa Kosova nakon povlačenja jugoslovenskih snaga, ali i kroz povratak stotina hiljada ranije proteranih albanskih izbeglica. Pitanje pravne osnove, tačnog broja žrtava i istorijske ocene ove intervencije i danas ostaje predmet oštrih i neusaglašenih rasprava, kako u Srbiji, tako i u širem međunarodnom kontekstu.
Sveobuhvatni vodič kroz istoriju Jugoslavije u 20. veku možete pročitati ovde.
Najčešća pitanja o NATO bombardovanju Jugoslavije 1999. (FAQ)
1. Šta je bila NATO agresija na Srbiju 1999. godine? To je bila vazdušna vojna kampanja NATO alijanse protiv Savezne Republike Jugoslavije, sprovedena od 24. marta do 10. juna 1999. godine, sa ciljem okončanja rata na Kosovu.
2. Koliko je trajalo NATO bombardovanje? Bombardovanje je trajalo 78 dana, od 24. marta do 10. juna 1999. godine.
3. Zašto je NATO počeo bombardovanje Jugoslavije? Neposredan povod bio je neuspeh pregovora u Rambujeu i eskalacija sukoba između srpskih bezbednosnih snaga i Oslobodilačke vojske Kosova.
4. Da li je NATO imao odobrenje Saveta bezbednosti UN za bombardovanje? Ne, akcija je sprovedena bez prethodne rezolucije Saveta bezbednosti UN, što je jedno od najspornijih pitanja vezanih za ovaj događaj.
5. Zašto se ovaj događaj u Srbiji naziva „agresijom”? Zato što je sproveden bez mandata UN, protiv suverene države, što srpske institucije i deo pravne javnosti smatraju kršenjem međunarodnog prava.
6. Kako NATO opravdava svoju intervenciju? NATO je intervenciju opravdavao konceptom humanitarne intervencije, odnosno potrebom da se spreči dalje etničko čišćenje i stradanje civila na Kosovu.
7. Koje su zemlje učestvovale u bombardovanju? Učestvovalo je 19 tadašnjih zemalja članica NATO-a.
8. Šta se dogodilo sa zgradom RTS-a tokom bombardovanja? Zgrada Radio-televizije Srbije pogođena je raketom 23. aprila 1999. godine, kada je poginulo 16 zaposlenih.
9. Šta se dogodilo sa kineskom ambasadom u Beogradu? Ambasada je pogođena 7/8. maja 1999. godine, kada su poginula tri kineska novinara, a NATO je incident objasnio kao grešku u planiranju cilja.
10. Koliko je civila poginulo tokom bombardovanja? Procene se kreću od oko 500 (prema Human Rights Watch i Fondu za humanitarno pravo) do 2.500, u zavisnosti od izvora i perioda koji se uzima u obzir.
11. Koliko je vojnika i policajaca poginulo? Procenjuje se da je poginulo oko 1.000 pripadnika jugoslovenske vojske i policije.
12. Kako je bombardovanje okončano? Okončano je potpisivanjem Kumanovskog vojno-tehničkog sporazuma 9. juna 1999. godine, kojim je predviđeno povlačenje jugoslovenskih snaga sa Kosova.
13. Šta je Rezolucija 1244? To je rezolucija Saveta bezbednosti UN usvojena 10. juna 1999. godine, kojom je uspostavljena međunarodna civilna i vojna uprava nad Kosovom, uz formalnu potvrdu suvereniteta SRJ.
14. Šta je KFOR? KFOR su međunarodne mirovne snage, raspoređene na Kosovo nakon bombardovanja, sa zadatkom da obezbede bezbednost i omoguće povratak izbeglica.
15. Da li je Jugoslavija tužila NATO zemlje zbog bombardovanja? Da, SRJ je 1999. godine podnela tužbe protiv deset zemalja NATO-a pred Međunarodnim sudom pravde, koje su 2004. godine odbačene iz proceduralnih razloga.
16. Da li je Haški tribunal istraživao NATO za ratne zločine? Da, sprovedena je interna provera, ali je tužilaštvo 2000. godine odlučilo da ne podiže optužnice protiv NATO-a.
17. Kolika je bila materijalna šteta od bombardovanja? Procene se kreću od oko 30 milijardi dolara (prema analizi grupe G17) do 100 milijardi dolara (prema proceni tadašnje vlade SRJ).
18. Šta se dogodilo sa srpskim stanovništvom na Kosovu nakon bombardovanja? Nakon povlačenja jugoslovenskih snaga, preko 164.000 Srba i 24.000 Roma napustilo je Kosovo usled novog talasa nasilja.
19. Da li se albanske izbeglice vratile na Kosovo nakon bombardovanja? Da, uspostavljanje međunarodne uprave omogućilo je povratak stotina hiljada ranije raseljenih albanskih izbeglica.
20. Zašto se tačan broj žrtava bombardovanja i danas ne zna? Zbog razlika u metodologiji prebrojavanja i pitanja da li se uključuje samo period same kampanje ili i širi period sukoba na Kosovu pre i posle bombardovanja.
21. Šta je bio zatvor Dubrava i zašto je sporan? To je zatvor na Kosovu koji je NATO bombardovao u više navrata u maju 1999. godine, pri čemu su, prema izveštajima, stradali i zatvorenici koji su se nalazili unutar objekta.
22. Da li je bombardovanje RTS-a bilo pravno sporno? Da, predstavljalo je prvi slučaj da je NATO civilnu medijsku kuću proglasio legitimnim vojnim ciljem, što je izazvalo ozbiljne pravne i etičke rasprave.
23. Ko je učestvovao u pregovorima u Rambujeu? Učestvovali su predstavnici Savezne Republike Jugoslavije i kosovskih Albanaca, uz posredovanje međunarodne Kontakt grupe.
24. Zašto su pregovori u Rambujeu propali? Zato što jugoslovenska strana nije prihvatila deo sporazuma koji je predviđao prisustvo stranih vojnih trupa na celoj teritoriji SRJ.
25. Da li postoji jedinstvena, opšteprihvaćena ocena ovog događaja? Ne, ocene se i danas oštro razlikuju – zapadne vlade ga uglavnom opravdavaju kao neophodnu humanitarnu intervenciju, dok Srbija i deo međunarodne javnosti naglašavaju kršenje suvereniteta i odsustvo mandata UN.
26. Da li je jugoslovenska vojska uspevala da se pregrupiše uprkos bombardovanju? Da, prema svedočenjima učesnika, pojedine jedinice su tokom kampanje uspešno prebacivane na Kosovo koristeći taktike maskiranja i zavaravanja, bez gubitaka tokom samog transporta.
27. Kakav je značaj ove intervencije za međunarodno pravo? Zajedno sa ranijom operacijom „Namerna sila” iz 1995, ovaj događaj se smatra jednim od prvih ozbiljnih presedana upotrebe sile bez mandata UN opravdane humanitarnim razlozima, što je kasnije uticalo na razvoj koncepta „odgovornosti za zaštitu” u međunarodnim odnosima.
Za dodatne sadržaje i teme, posetite Enciklo.rs.